KOJA – Prijatelji naši ko su?
Konstantna nit buke kroz vreme
London je divan grad koji ima svoju prièu. Jasno je odakle idu sve te zanimljive stvari koje su se desile u britanskoj muzici. U svim mestima u kojima treba svirati, mi smo svirali
razgovarao: Nebojša Grujièiæ
U jednom od do sada najotvorenijih razgovora sa novinarima, obavljenom prošle godine na jednoj terasi u Mišarskoj ulici, prvobitno za èasopis Balcanis, Crni Zub prièa, kako i treba, o svemu. Od samog poèetka.
U meðuvremenu, klub Akademija, potom Dom omladine, a od sada i POPBOKS postali su domaæini novih Kojinih iznenaðenja. Za razna pokolenja. Fank-I-Lastiš je jedno od njih?
“Fank-I-Lastiš Crnog Zuba je akcija koja obuhvata razna dešavanja: pet disco-nightsa koji su se odigrali tokom prve polovine 2004. u klubu Akademija”, kaže Koja.
“Ljudima sam puštao malo drugaèije DJ setove propraæene animacijama i lupovanim filmiæima koji su se vrteli po zidu Akademije, da bi sve kulminiralo jam-sessionima na kojima je, pored mene na solo gitari, svirala veæina relevantnih beogradskih muzièara raznih generacija, popularnih i nepopularnih, ali za jamovanje zainteresovanih.





Sveopšta je kakofonija,
gungula koja sigurno
ne donosi dobro
normalnom èoveku.
Pedeset radio-stanica
u Beogradu...
To danonoæno, besomuèno
vrtenje video spotova...
Koga više zanima
muzika?Sve je snimano i audio i video, uskoro me èeka miks i montiranje svega toga, te æe se sve pojaviti na nekom aktuelnom formatu, DVD verovatno, no, to nije kraj akcije. Naime, POPBOKS æe imati ekskluzivnu Fank-I-Lastiš web-video-seriju u nastavcima, jednom meseèno na svojoj web stranici... U meðuvremenu, Dom omladine je osvežen novim ljudima i oni su pozvali Crnog Zuba da u njihovom bioskopu uredi nedelju dana prikazivanja filmova po svom izboru, što smo krstili imenom Superoperater, dok se u Malom klubu, tj. Klubu Superoperater dešavao dodatni, muzièki deo celog dogaðaja sa bendovima i DJ-evima. Superoperater æe, inaèe, biti regularan filmski program Doma omladine, svakog meseca sa novim gostima – urednicima. ”, govori Koja i dodaje: “Još mogu reæi da sam ponovo poèeo da se bavim matiènim bendom i novim oblicima Disciplin A Kitschme. Snimiæemo nešto uskoro, bože zdravlje. ”
POPBOKS: U kom delu Beograda si odrastao?
KOJA: Na Èuburi. To je stari kraj u kome ima dosta zanatlija, automehanièara, vulkanizera, a karakteristièan je po zajednièkim dvorištima... Dodiruje se sa Ulicom Maksima Gorkog i Kaleniæem, a tu je i Neimar sa svim onim puzavicama i ladoležima na zgradama i kuæama. Dakle, na sudaru, kao i obièno, bogatijeg, “otmenijeg” kraja grada i onog drugog.
To jeste stari deo Beograda.
Ali ta dvorišta, komšije, podstanari... Tek kasnije ukapiraš da tu i nisu baš najnormalniji odnosi meðu ljudima.





Šarlo Akrobata:
Bistriji ili tuplji
èovek biva kad...
(Jugoton, 1981)Ljudi koji su tu odrasli imaju izvestan “pedigre”, ne previše urban. Tu je i moja osnovna škola Milica Pavloviæ, danas ponovo pod svojim starim imenom Kralj Petar II. Pokraj nje je pala bomba 1999. godine, na ugao Maruliæeve i Vardarske, ulice u kojoj sam odrastao. Dakle, baš blizu mene. Tu je sutradan po bombardovanju došao Jesse Jackson, poznati amerièki borac za ljudska prava. Sad, ima tu jedan zanimljiv momenat. Kao mali, više puta sam gledao film Wattstax, kod nas preveden kao Crna braæa pevaju, a postoji i ploèa sa muzikom iz filma. To je snimak koncerta održanog 1972. godine povodom proslave sedmogodišnjice krvavih rasnih nemira 1965. u Wattsu, delu L. A, a jedan od razloga nemira bilo je i donošenje nekog èlana amerièkog zakona kojim su crnci opet bili tretirani kao graðani drugog reda. Crni izvoðaèi bili su na bini, a publika je sedela na tribinama, jer nije smela da uðe na travu . U filmu, koga inaèe zovu i Black Woodstock, tada mladi Jesse Jackson sa bine objašnjava znaèaj svega toga, salutira Black Panther pozdravom i onda skandira I am Somebody, a ceo stadion za njim to ponavlja. To su kasnije semplovali Public Enemy i mnogi drugi... I to je meni zauvek ostalo kao – to je to... To je kultni film, a meni je takoðe bio znaèajan zato što se tu pojavljuju Albert King, Bar-Kays, Rufus Thomas, Isaac Hayes i drugi izvoðaèi iz Stax Labela, koji je i bio organizator koncerta. I sad, eto... Postavi mi pitanje.
Pa kakav je oseæaj kada jedan od junaka tvog detinjstva doðe u tvoju ulicu?
Bio je to oseæaj naivnosti, jer mislim da smo svi bili fenomenalno naivni, koliko god nas ima. U tom trenutku je još trajao trenutak nade, a onda sam malo proèitao o Jacksonu, ko je on u stvari i šta predstavlja, o Martinu Lutheru Kingu i, možeš si misliti, kako sam se oseæao. Posle je dao i intervju, u Independentu, èini mi se, gde se slikao sa Clintonom u prijateljskom zagrljaju... Mada su i Public Enemy svojevremeno u Fight the Power nosili njegovu sliku na ulici...




Koliko si bio svestan politièkog okruženja?Mislim da muzièari ne razmišljaju o tome previše... Ne želim da imam nikakav dodir sa svim tim, iako je u stvari to nemoguæe, što je današnje vreme pokazalo. Ja to gledam laièki, ne bih da preterano ulazim u to jer postaje zamorno i opasno. Socijalizam, kapitalizam, ništa nisam ukapirao, samo sam video da je to deo jednog istog. Sve isto funkcioniše.

Glavno pitanje posle Titove smrti bilo je šta æe sad da bude, hoæe li biti new wavea (smeh). A onda se posle deset godina sve razvalilo...
Ti si ‘61. godište. Da li je do tebe dopirao eho politièkih dogaðaja kojih i nije bilo malo kasnih šezdesetih i u prvoj polovini sedamdesetih?
Bilo je stalno nekog mrmljanja, negodovanja, ali se ne seæam nekih velikih frka. Vijetnam, to je bilo... Cassius Clay menja ime u Mohammad Ali..., Che Guevara... Moj otac je vratio partijsku knjižicu, i mislim da je zbog toga u izvesnom smislu nagrabusio.
Èime se bavio tvoj otac?
Bio je šofer. Imao je težak, ali zanimljiv život, svirao je gitaru i usnu harmoniku. Bio je i književnik. Objavio je deset knjiga. Bio je od onih “odozdo”. Moja majka je skupljala ploèe, bilo je tu i singlova rock muzike, kao i onih koji su se poklanjali uz muzièki èasopis Džuboks koji je tada izlazio. Meðu njima je i singl Rolling Stonesa Have you seen your mother, baby, standing in the shadow. To fantastièno zvuèi i danas. Ne znam baš da li su oni hteli da to baš tako ispadne, ali to je baš bilo buèno prangijanje! Kasnije sam poèeo da sviram æaletovu gitaru. On ju je zakljuèavao u ormar da bi me naterao da uèim, ali sam ja ukapirao kako se ormar otvara. Svirao sam i kontrabas u muzièkoj školi Mokranjac, kod Vojina Draškocija, ali nisam završio tu školu. Veæ smo se preselili na Novi Beograd, u blok 45... Dvospratnice, ne soliteri... Tu je otac dobio stan od Udruženja književnika Srbije. Tamo je bio haos, moèvare, a opet, bilo je u tim zgradama dosta umetnika. Bio je to jedan potpuno drugaèiji fazon... Neko vreme sam bio i ðak pešak, jer se išlo u školu u Bežaniju. Èesto sam posle obilazio stari kraj...
Kakva je bila muzièka slika tvog detinjstva?
Danas je to èudno, ali tada je postojao jedan TV kanal koji je emitovao program od pet popodne do deset uveèe, s tim da je utorkom bila pauza, dakle utorkom nije bilo televizije! Pa ti zakljuèi koliko smo informacija imali.





Sviða mi se da ti
ne bude prijatno
(Helidon, 1983)Seæam se da sam otišao kod jednog druga iz škole koji je imao stariju braæu, i tu sam prvi put video Jaggerov poster. Tad sam prvi put osetio to, danas dobro mi poznato, uzbuðenje... A tada je, na primer, Zoran Lekoviæ bio strašno popularan...
Koju si literaturu èitao?
Literatura? Mnogo pitaš, prijatelju (smeh). Zna se – Vajat Erp i Lun. U kuæi smo imali Vajata Erpa koliko hoæeš, æale je voleo vestern i sve oko toga. Tu su bili i Jack London, Karl May, Elin Pelin i njegov Jan Bibijan, bajke... Mnogo sam èitao deèje knjige, nema drugih. Hobita, naravno. Ja i danas èitam deèje knjige.
A stripovi? Betmen, Mandrak, Fantom?
Naravno, sve stripove - Nebojša, Baš Èelik, Dijabolik, stripove iz Politikinog zabavnika. Mada sam o nekima od njih malo promenio mišljenje. Vidiš šta se dogodilo sa Betmenom? Oèajan film. Mandrak, Fantom – sve beli ljudi sa crnim slugama.
Koja je prva ploèa koju si kupio?
Prva ploèa koju sam lièno posedovao, još u osnovnoj školi, bila je Children of the Revolution T-Rexa. A od samog poèetka moja najveæa fascinacija je bio Jimi Hendrix. Od poèetka do kraja.





Ja imam šarene oèi,
EP (Helidon, 1985)
Šta je to kod Hendrixa što te fascinira?
On je imao u sebi taj tradicionalni crni blues koren, a istovremeno je rušio sve muzièke tabue i klišee. I naravno, sve je to bilo instinktivno. Miles Davis u svojoj biografiji kaže da nije mogao da veruje da Hendrix nije znao da èita note! Ah, ti jazz muzièari... Za te tri-èetiri godine njegove ekstremne popularnosti, kada je snimao i izdavao ploèe, nije bilo 10 dana, a da nije imao koncert ili snimanje. Takoðe, probe su održavane u studijima i sve je to snimano, otuda beskonaèni Hendrixovi snimci na tržištu. To je bio suludi ritam, koji sve govori...
Kako je na Emerson, Lake & Palmer legao punk-rock?
Upravo sam jutros pogledao DivX Pictures at an Exhibition od ELP, to i danas zvuèi heavy, nije uopšte nežna muzika. Naravno, malo je preopširno. Ali, taj zvuk i sad mogu da èujem i to je ono zbog èega sam se opredelilo za takvu muziku. Aktivan hard rock zvuk. A upravo buka – nešto što je jako – bila je ono što mi se i u punku dopalo. Dakle, konstantna nit buke kroz vreme, i O. K, ja sam zadovoljan.
Oèigledno je pojam buka za tebe važan. Pojasni malo.
Zvuk elektriènog instrumenta, na primer. Ali naravno da to nije samo do pojaèala,





Svi za mnom!
(Helidon, 1986)gitare i struje. Stvar je u prstima, ili èime veæ sviraš. Obièno prstima, jel' da? (smeh). To volim kao zvuk, ali kada govorim o sviranju, mislim da bi svako trebalo najpre da svira na akustiènom instrumentu, da na njemu ono što želi da odsvira - odsvira jako dobro. Onda može i sve ostalo. Jer i pre struje je postojao naèin da proizvedeš buku u muzici – blues sviraèi koji sviraju i pevaju jaèe ili slabije, duvaèi, sve zavisi od dodira sa instrumentom, od toga kakav je èovek. Kada ne èujem tu buku, meni je muzika nezanimljiva. Nije noise, pravac muzike koji je izmislila industrija, nije to ono o èemu prièam.
Otkud ti na basu?
Pa, dobar je bas... a? Kada pravim muziku, na to gledam iz ugla slušaoca, jer mene zanima zvuk, a ne koji je instrument u pitanju, mada klavijature najmanje volim. Svi smo mi slušali Deep Purple, ali su mi takvi gitaristi uvek bili previše u fazonu: prsti, rad, sport... Bas ima snagu. A kad ukljuèiš pedalu, to je mnogo moæan instrument. To je isto gitara samo što ima manje žica, ali zato pomera planete... No, to ne važi za sve basiste, naprotiv...
Bas linija je misao pesme, mislim da je to jednom rekao Lee Scratch Perry.
Roots Reggae mi nije blizak, sve to mi zvuèi malo narodnjaèki, ali me je zato jako zanimao dub, da.