"Uvek se ponovo iznenadim kada vidim koliko nas ima, raspršenih diljem sveta, a o Evropi da ne govorimo. U pitanju su čitavi gradovi, šteta da među njima ne gradimo mostove, da se izrazim žargonom političara. Utoliko bezrezervno podržavam vaše projekte poput mYUsic kluba i NewImmigrants."
1. Pozdrav Vlado! Većina nas koji pratimo jugoslovensku pop-rock scenu te pamtimo još iz vremena početaka novog talasa, Rokenrolera i naravno Idola. Kakvo je to vrijeme bilo? Kakav je bio stvaralački duh i atmosfera među mladim muzičarima s kojima si se tada družio i radio? Da li možes da napraviš neku paralelu između te atmosfere sa muzičkom /stvaralačkom situacijom u Beogradu i uopšte exYU danas?
Vreme je bilo veoma ugodno, pretežno sunčano sa blagim povetarcem koji je veselo ćarlijao donoseći nam povjesne uticaje sa zapada. Osim toga, bilo je inspirativno u svakom pogledu. Ja sam već godinama pre toga svirao po beogradskim klubovima (u to ubrajam i domove kulture, sale radničkih univerziteta i mesne zajednice) i bilo je čupavo, polako smo napredovali, bilo je teško snimiti bilo šta u "pravom" studiju - tada još nije bilo ni kasetaša više-kanalaca, profesionalne i poluprofesionalne sprave su bile nedostižne. A onda se nešto promenilo, moglo se namirisati već krajem ''79. Ali je sve počelo da se dešava od samog početka 1980. 4.maja je umro Tito, što nije direktno uticalo na rokenrol, osim što su četrdeset dana puštali samo "zagrobnu" muziku, ali indirektno jeste na razne načine, pre svega zbog određene novonastale smušenosti dotad relativno dobro funkcionišućeg državnog cenzorskog aparata. Takođe, otvoren je prvi pravi privatni studio u Beogradu: "druga maca" Enca Lesića, što je bilo od izuzetnog značaja jer bi iz postojećih državnih studija u tom momentu teško izašlo nešto poput "Paket aranžmana". I naravno, uticaji sa tzv. zapada, svetski novi talas, zaista uzbudljivo vreme i istinska bliskost, pre svega sa Zagrebom, van onog zvaničnog bratstva i jedinstva. Prvi put, i verovatno poslednji, da se na celom području nekadašnje SFRJ, i to nekoliko godina, pre svega slušao domaći rokenrol.
Dakle, da sažmem: vreme je bilo lepo, mi mladi, izgledalo je da sve to ide nekuda i ima nekakvog smisla, u svetu su se dešavale razne dobre i inspirativne stvari, počele su neke promene ili je mirisalo tako, društvo se lagano liberalizovalo, barem je tako izgledalo... Još samo par godina ranije, Maljčiki bi verovatno bili zabranjeni ili barem se nikad ne bi pojavili u medijima. Možda bi neko i bio izbačen iz neke škole zbog takve pesme ili barem iz omladinske organizacije, a 1980. su bili zabranjeni na Radio Beogradu, ali ne i na TV Beogradu, iako su oni bili ista kuća.
2. Bio si u Australiji. Šta si tamo radio / uradio? Koliko dugo si bio? Da li si mogao da iskoristiš ono što si već bio postigao u Jugoslaviji, ne samo u smislu stečenog znanja i iskustva, nego i kao neku vrsu preporuke dok si tražio svoje mjesto "u stranom svijetu"? Da li ti je mogao pomoći tvoj (za nas impresivni) CV? Koliko je različito, ili slično (u stvaralačkom smislu) biti muzičar/autor u svojoj zemlji, i kao imigrant u stranoj? Do koje mjere imamo zajednički jezik sa kolegama iz branše u drugim zemljama? Da li je bavljenje umjetnošću, uključujući u to i pop-rock kulturu do te mjere internacionalan fenomen da je moguće "nastaviti" svoj put bilo gdje na planeti i ostati "svoj" (u autorskom smislu)?
U Australiju sam stigao 4. avgusta 91. godine sa namerom da ostanem mesec dana, na koliko sam imao vizu. Ostao sam punih šest godina, a onih mesec dana se rasteglo u četiri godine, koliko sam ostao u prvom "cugu". Bilo je to zanimljivo iskustvo u svakom pogledu. Verovatno mi je najveći uspeh to što sam uopšte uspeo da nastavim da se profesionalno bavim muzikom, uglavnom tzv. primenjenom muzikom (najčešće filmskom), jer bilo je čupavih momenata, možeš misliti - samo su mene čekali.
Maltene nikoga nisam poznavao, osim svoje bivše žene ali ona nije imala poznanstva u muzičko-filmskim krugovima. Sve što sam poneo iz bivše YU, osim znanja i iskustva, bilo mi je skoro više od štete nego od koristi, naročito ako pričamo o profesionalcima, producentima i režiserima. Većina muzike koju sam radio u YU njima je bila strana, zvučalo
2.
im je slabo producirano, što je u većini slučajeva i bila istina, čudne melodije, nerazumljivo pevanje, zbunjivalo bi ih... Kod njih je nivo u tzv. industriji jednostavno viši, specijalno u filmu, tehnološki su bili daleko ispred nas. Znači, ako im pustiš nešto što njima liči na osrednji demo snimak i kažeš im da je to bio veliki hit u tvojoj zemlji, još naravno, nemaju pojma o čemu se radi i zašto, i onda im nije jasno ko je tu lud. To sto dolazim iz YU, naročito iz Srbije, takođe mi nije bila preporuka... Zapravo, najveći problem je doći u situaciju da pokažeš šta znaš u praksi, da bi ti poverovali, da bi shvatili da mogu da se oslone na tebe i povere ti neke ozbiljnije "projekte" (mrzim tu reč). U takvoj sam prilici bio tek poslednje dve godine mog boravka u Sidneju, za vreme i posle studiranja, tj. specijalizacije za zvuk na filmu, u tamo veoma prestižnoj filmskoj skoli (akademiji) - AFTRS (Australian film television & radio school). Iako sam specijalizovao zvuk tj. sound design, brzo se pročulo da se bavim i komponovanjem muzike za "ekran", tako da sam sve vreme radio muziku za raznorazne studentske filmove, što je dragoceno iskustvo, jer su studenti često veoma zahtevni.
Situacija, odnosno atmosfera u školi je bila veoma kompetitivna, studenti (ne primaju ih pre nego navrše 21 godinu, a bilo je dosta i mojih ispisnika) su ambiciozni, neki sa velikim iskustvom iza sebe, filmovi koji su se snimali imali su vrlo pristojne budžete. Tamo sam dobio nekoliko nagrada (npr. Ampex audio exellence aword) i nominacija ( 1997. za AFI award - australijiski oskar - najbolji sound design za kratki film), i taman kad sam počeo da radim ozbiljnije stvari, došao sam u Beograd sa idejom da ostanem šest meseci i vratim se u Australiju, no očigledno, nije mi tako bilo suđeno.
Pre filmske škole sam uglavnom radio muziku za različite TV dokumentarce i poneku dramu. Svirao sam 92/93. i u jednom cover bendu nešto više od godinu dana, svirali smo dobre stvari, fank, blues i soul iz ranih šezdesetih. Međutim, pevač koji je bio centralna figura u bendu, Robert Price se zvao (nadam se da se još uvek i zove) je morao da se vrati u Melburn, kojih 1000km dalje i sve se, bar što se benda tiče, svršilo. Inače, bilo je to veselo iskustvo, dva Australijanca, jedan Novozelanđanin i ja. Sa momcima iz benda me je upoznao Ted (Theodor Yani), inače Australijanac, nama poznat pre svega kao snimatelj i producent EKV-a, Orgazma, Viktorije itd.
I naravno, priča nebi bila prava emigrantska, da nije "Liquorland"-a, najveće firme za prodaju alkoholnih napitaka u Australiji, u kojoj sam, kao prodavač, bio zaposlen nešto jače od godinu dana. Trebalo je plaćati kredit za stan, a projekti krenuli da kasne, propadaju... Radio sam part time, pola radnog vremena, da bih imao vremena i za muziku i bilo je to vrlo zanimljivo i poučno iskustvo, ponekad i vrlo naporno. Taj sam period iskoristio i da malo sistematizujem i unapredim svoje poznavanje alkoholnih napitaka, dakle pozabavio sam se malo i teorijom.
3. Ploča "Sve laži sveta" iz 2000 godine je po skromnom mišljenju pisca ovih redova jedna izuzetno pitka i, iako se na njoj i te kako osjeća "stari" Vlada Divljan (pa tako i Idoli), zvuči veoma osvježavajuće i originalno. Na ploči su sa tobom saradjivali iskusni muzičari i tvoji stari znanci (od Gileta iz "Orgazma" do starog "Idola" Zdenka Kolara). Kako je bilo "vratiti se iz svijeta" i nastaviti stvarati u svojoj staroj sredini? Kako je muzika primljena/ ploča prosla?
Hvala na komplimentima, mada mislim da sam tu napravio nekoliko grešaka, valjda dugo nisam izdavao pre toga... Pre svega, mislim da su neke pesme suvišne, no... U svakom slučaju, album smo završili oktobra 1998., baš kada su krenule pretnje bombardovanjem. Inače, "S.L.S." su bile zamišljene kao nastavak onoga što sam nekad radio, istovremeno kao i tačka na taj period. Većina pesama sa tog CD-a bila je "stara", neke čak i iz perioda "Idola", stvari koje sam želeo da snimim ali ih iz nekih razloga nisam snimio. Trebalo je to da bude tzv. ljubavna ploča, pravi naslov je "Sve laži sveta i ostale ljubavne pesme", i nešto slično bih verovatno snimio ' 91/92. da nisam otišao u Australiju. Takođe, uželeo sam se "analogije" (u Australiji sam uglavnom radio sa kompjuterom, semplerima i ostalim digitalijama), na toj ploči gotovo da nema "sintetike", i snimano je 100% analogno u Novom Sadu, Studiju M. Čak smo i mixeve radili uporedo na 1/4 inchnom studeru i na DAT-u, iako smo na kraju koristili ove sa DAT-a.
Inače, "vratiti se iz sveta" je lepo na svoj način, ali... Čovek se brzo seti i zašto je otišao. Elem, januara 1996. je osnovan "Old stars bend" i tada smo na koncertima u Novom Sadu (opet Studio M) snimili "Odbranu i Zaštitu". Bilo je to moje prvo četvoromesečno odsustvo iz Australije, i uprkos velikom siromaštvu u Srbiji bilo je to veoma "romantično" iskustvo. U svakom
3.
slučaju nešto se specijalno desilo u tih zavejanih mesec dana (sve zajedno, od prve probe do poslednjeg koncerta, trajalo je nepunih mesec dana). Nekih godinu ipo dana kasnije, s jeseni ' 97. kada sam ponovo dosao u Beograd, ovoga puta s idejom da tu ostanem šest meseci, nije više bilo nimalo romantično. Mislim, bilo je romantično to što sam upoznao svoju sadašnju ženu Dinu (vadi se u zadnji čas! -prim. mYUsic), ali što se svega ostalog tiče, slabo. Još je i bilo nešto novca u opticaju, zaostalog od prodaje telekoma, ali i toga je polako tj. brzo nestajalo, postdejtonski optimizam se odavno otopio, šestomesečne demonstracije su zaboravljene, ko da ih nikad nije bilo, ostali su samo spomenici tj. kiosci. i šta da se tu još kaže što se ne zna. Da li da pričam o nepostojanju odnosno nestanku osnovnih uslova za rad, izostanku manje više svakog smisla, apsurdne situacije da te je sramota da ideš na i u državne - Miloševićeve medije, a opet od tih medija direktno i zavisiš, o pirateriji, o neplaćanju autorskih tantijema punih deset godina, hi-fi centrima i ostalim sranjima? Ima sigurno onih koji bi o tome mogli bolje i više da pričaju.
A CD "Sve laži sveta" prošao je tako, shodno situaciji. Na žalost, objavio ga je Automatic records, mala firma ne ubrljana Jul-om, SPS-om i sličnim, ali mala, nesposobna da CD istinski podrži i plasira na (nepostojeće) tržište, tako da je malo ko, osim posvećenika, znao da tako nešto i postoji. Osim toga, objavljen je maja 2000. dakle još za vreme Miloševića, tako da ni spot ("Odnesi me") u početku gotovo da nije bio emitovan. To se dosta popravilo dolaskom nove vlasti, jedno vreme se nije skidao sa programa, ali ga nije bilo u radnjama... Mislim, taj CD sigurno ne bi promenio istoriju muzike, nije ni pravi "povratnički" CD jer se više bavi prošlošću, ali mi je žao što ga na kraju nismo primerenije predstavili... Ipak izašao je i u Sloveniji i Hrvatskoj, odsvirali smo sve bivše SFRJ republike, najmanje smo svirali u Srbiji... Šteta što CD nije izašao za b92, ali to tada iz određenih razloga nije bilo moguće. Nije nemoguće da ću ga jednom, u nešto izmenjenom obliku, reizdati.
Inace, zanimljivo je, ali ne i slučajno, da smo i "Odbranu i Zaštitu" i "Sve Laži Sveta" snimali u Novom Sadu, tačnije Radio Novom Sadu, jos tačnije, u studiju M, odakle nosim zaista prijatne uspomene. Mislim da je tokom devedesetih Vojvodina, naročito Novi Sad, bila neka vrsta baze ili ti oaze za posrnulu subkulturu i šire, barem sam ja to tako osećao.
4. Reci nam malo više o projektu "die tonzentrale". Šta je to? Zašto? Kako si ga radio, gdje i s kim?
Ideja za "die tonzentrale" se rodila u Beču, brzo po mom dolasku '99. godine, samo joj je trebalo neko vreme da se materijalizuje. Počeo sam da džemujem sa dva Zagrepčanina, Bojanom Goričanom (ex-Film) i Danijelom Suljićem (Studeni-Studeni), trebalo je spremiti polučasovni nastup u organizaciji nekih levičara, imao sam par ideja koje su kasnije postale "brzi i spori bluz" (kompozicije sa albuma "die tonzentrale" - prim. mYusic) i krenulo je. U početku sam to zamišljao kao neku vrstu instrumentalno-vokalnog zapisa, sa elementima kabarea, radni naziv je bio "die kulturzugführer", nepostojeća kovanica, koja je trebalo da znači nešto kao kulturne mašinovođe. Ne smem da zaboravim i Kulturkontakt, fond sa finansiranje umetnosti, bez čije pomoći bi se teško upustio u rad na instrumentalnom CD-u... Od početka sam želeo da napravim neku vrstu (muzičkog) hibrida, nešto između žive svirke i elektronike, mešavine različitih žanrova, odnosno uticaja kroz koje sam prolazio. Vremenom su se ideje iskristalizovale. Samo snimanje i "montiranje" trajalo je oko godinu dana. U Beogradu sam u studiju Vlade Negovanovića u nekoliko navrata snimao sešnove, u međuvremenu bih to u Beču, u tišini doma svoga (ovo treba shvatiti uslovno) montirao, propuštao, uvrtao, kvario, dosnimavao i programirao. Na kraju sam sve to, manje više, ponovo propustio kroz analogni mixer i smiksao kod Vlade. Mastering je radio Slovenac Martin Žvelc sa kojim radim već godinama.
Muzički posmatrano, tonzentrale je neka vrsta nastavka "Tajnog života A. P. Šandorova" (ploča koju je Vlada izdao 1987. - prim. mYUsic), tog pravca, takođe, rezultat moje "opsesije" filmskom muzikom i instrumentalnom muzikom uopšte, kao i tzv. saund dizajnom.
4.
5. Čime se baviš sada momentalno? Planovi? Sljedeći projekat?
Meditiram i pomalo levitiram. Osim toga, čekam da u Sloveniji izađe CD za decu koji sam prošle godine snimio sa Nušom Derendom, tamo veoma popularnom pevačicom. Veoma volim da radim stvari za decu, naročito sada kada i ja imam svoju. Sve je poteklo od Borisa Belea, koji se sećao Vlade i Gileta i "Rokenrola za decu" (ploča izdata 1989. - prim mYUsic). Počelo je skromno, budžet projekt, glas, gitara i kompjuter, ali se srećom razvilo u pun bend, sa Andrejom Vebleom (ex Buldožer) na basu, Mariom Modrinjakom (Zoran Predin bend) za bubnjevima, Nezom Buh na klavijaturama i izvrsnim Primožem Grašićem na solo gitari. Radujem se tom CD-u i jedva čekam da vidim reakcije klinaca u Sloveniji, kod mojih je prošao dobro.
Takođe sam imao/imam hit singl u Makedoniji, snimio sam promo stvar "Baba zumbula" za makedonsko - italijansku koprodukciju, film "Balkankan". Muziku za film, kao i pesmu, napisao je moj dobar prijatelj Kiril Džajkovski, sa kojim sam radio još prošlog stoleća (da ne kazem milenijuma) u Australiji. Vidim da je Babazumbula, koju pevam na Makedonskom, trenutno druga na domaćoj listi b92.
Što se planova i potencijalnih projekata za budućnost tiče, njih je mnogo, ali koji će se i zaista desiti, to je već drugo pitanje. U svakom slučaju, počinjem ozbiljnije da radim na novom solo izdanju, ono što je (jedino) za sada gotovo izvesno je da ću ovoga puta ponovo pustiti glasa od sebe, dakle pevaću (na radost nekih i užas nekih drugih), sviraću, jedino teško da ću zaigrati, jer bilo bi ipak suviše, mada nikad se ne zna, šteta je da ovako lepe noge čame u tmini pantalona.
Ima tu još mnogo toga, ali ne bih zamarao nedužne čitaoce, što zbog obzira, što zbog, nama balkancima urđenog, straha od uroka (ne valja se).
6. Reci nam malo o svirci sa Balkan Rock Legends u amsterdamskom Paradisu.. Kako je došlo do te saradnje? Kakvi su utisci iz Amsterdama? Da li bi saradnja sa BRL mogla da se nastavi? Kako je bilo djeliti scenu sa kolegama sa raznih strana exYU i svirati publici koja je bila potpuno izmješana (i exYU i Holandska raja)? Da li si imao neka očekivanja? Neke eventualne brige i strahove prije svirke?
Do saradnje je došlo tako što je zvao Vlado (Morrison) telefonom i počeo da me obrađuje da nastupim sa njima tj. vama bez honorara. Dobar početak, zapravo kad ponovo razmislim, ne znam zašto sam uopšte pristao da dođem, posebno što sam se na kraju, pred put i razboleo, ali eto, došao sam i veoma mi je drago što sam došao. Sam taj početak i ime "Balkan Rock Legends", a pevač se zove Vlado Morrison, nije mi ulivalo previše poverenja, pa to je ono od čega je naša, novotalasna, generacija bežala kao đavo od krsta! Ali ima Vlado (Morrison - prim. mYUsic) neki specifičan šarm, nekako me ubedio i nisam se pokajao, dapače. video sam ljude koje nisam video decenijama, čak i rodbinu, upoznao nove, izuzetne ljude, možda se i nešto muzike izrodi iz svega toga. Uvek se ponovo iznenadim kada vidim koliko nas ima, raspršenih diljem sveta, a o Evropi da ne govorimo. U pitanju su čitavi gradovi, šteta da među njima ne gradimo mostove, da se izrazim žargonom političara. Utoliko bezrezervno podržavam vaše projekte poput mYUsic kluba i NewImmigrants. Početkom prošle godine sam u Dizeldorfu producirao grupu "Trovači", CD "Balkanplate", u maju smo u Kelnu koncertno promovisali album i bio sam prijatno iznenađen posećenošću i dobrom atmosferom (kao i dobrom organizacijom što vazi i za Paradiso (koncert sa Balkan Rock Legends - prim. mYUsic)) na koncertu. Takođe je publika bila mešovita i to me je tada iznenadilo, više ne. Lepo je kad se razume, ali nije i presudno. Uostalom, kao da smo mi razumeli o čemu su pevali strani bendovi.
5.
7. Ima li šansi da te vidimo i u Skandinaviji? Možda u saradnji sa mYUsic klubom?
Vrlo rado, Skandinavija me od malih nogu privlači. Od kad znam za sebe slušam priče o Skandinaviji, pre svega Norveškoj, jer je moj otac, kao mlad geolog, tamo bio na specijalizaciji, 58/59., neposredno po mom rođenju. Posle sam, januara davne '77. kao student (opet geologije) uspeo da stignem do Danske. Naime, sa jednim drugom sam krenuo na zimovanje u Poljsku, u svom aranžmanu, ali smo se na pola puta predomislili i zavrsili u Kopenhagenu. U stvari, bili smo u Subotici, na žel. stanici smo videli da postoji voz Subotica - Malmö (tako je bar pisalo), i mi tu zaključimo, koji ćemo k. u Poljskoj (k. = muški polni organ - prim. mYUsic), bili smo prošle godine, idemo u Malmö. Na kraju smo stigli do Kopenhagena i ostali desetak dana, ne znam kako, jer smo imali para za Poljsku (koja je u ono vreme bila jedno deset do sto puta jeftinija od Danske), ali smo uspeli da na jedno popodne dođemo feribotom i u Malmö (ili kako se već piše). Bila je nedelja, duvao je jak vetar i bilo je žešće zima. Sećam se da nam je ceo budžet za taj dan bio dovoljan za 1 (jednu!) kafu koju smo zajedno srkali neka dva sata. Smrzli smo se ko p. (p. = ženski polni organ - prim. mYUsic) i jedva dočekali da se vratimo u Kopenhagen, u topli hotel sa dragim, domaćim bubarusima. Eto, to je moje jedino skandinavsko iskustvo, možda je vreme da se to promeni. Biće mi više nego drago da dođem u vaše krajeve i da "ukrstimo gitare" (i ostala muzička pomagala).
Pozdrav i alles gute. All we are saying is give chance a piss! (nepoznati mislilac, kraj drugog milenijuma)
